Evropska komisija definiše bioekonomiju kao “proizvodnju obnovljivih bioloških resursa i pretvaranje ovih resursa i tokova otpada u proizvode sa dodatom vrednošću, kao što su hrana, stočna hrana, proizvodi na bio-bazi i bioenergija. Njeni sektori i industrije imaju veliki potencijal za inovacije zbog toga što se upotrebljavaju u širokom spektru nauka i industrijskih tehnologija koje ih omogućuju, zajedno sa lokalnim, izvornim znanjem. ” Izvor: „Inovacije za održivi rast – bioekonomija za Evropu“ (2012)

Predviđene promene klimatskih uslova i sve veće iscrpljivanje izvora fosilnih goriva zahtevaju da se ekonomija zasniva na obnovljivim izvorima. Obezbeđivanje globalne ishrane takođe zahteva povećanje produktivnosti uz poštovanje zaštite resursa i životne sredine. Najsavremenija biološka i tehnološka znanja i metode za intenzivnu, ali ipak održivu proizvodnju, snabdevanje i preradu biomase mogu dovesti do ove promene u bazi industrijskih resursa i doprineti smanjenju opterećenja životne sredine i očuvanju ograničenih resursa zemlje. Tako bioekonomija nudi priliku za usklađivanje ekonomskog rasta sa ekološki odgovornim akcijama.

Prelazak na održivu bio-zasnovanu ekonomiju znači da istorijski razvijene strukture i načini života koji danas izgledaju normalno moraju biti potpuno preispitani. Stoga je od ključne važnosti da se istraživanja na širokoj osnovi prilagode rešavanju nastalih društvenih izazova i da se sve više integrišu društvene i ekonomske nauke, kao i kulturne i humanističke discipline. Ovo je preduslov za rešavanje problema sa kojima se suočavamo i koji predstavljaju veliki društveni izazov ,i za realizaciju tehničkih inovacija kao dio društvenih struktura i ljudskog života.

Društvena transformacija ka bioekonomiji postavlja pitanja o etičkim osnovama, kao i političkim i institucionalnim okvirnim uslovima, ukratko, o normativnim resursima takve sveobuhvatne promene. Kako se promena može opravdati i ozakoniti u njenoj političkoj implementaciji koja je uspostavljena u interesu budućih generacija, vođena ekonomskim potrebama i istovremeno zasnovana na temeljnim etičkim razmatranjima? Normativni kriterijum prihvatljivosti ima mnogo veći uticaj od moguće nestabilnog prihvatanja konkretnih mera ili tehnologija koje se mogu utvrditi ispitivanjima javnog mnjenja od slučaja do slučaja.